Zborim ti nestaloj, dok žalosno plavi
Mrtvi sjaj mesečev na planinskoj rti.
Ti si još uza me; vrata su ljubavi
Uvek otvorena, kao vrata smrti.
Reči neslušane, vi lepote čiste,
Istine u zračnom neporočnom ruhu!
Reči u samoći očajanja, vi ste
Setni govor s Bogom, njegov glas u duhu.
Iz smrti u život neprekidno hodiš:
Za moj san umrla, živiš u mom bolu;
Mreš u mojoj veri, u sumnji se rodiš;
Bednu, a kroz suzu ja te vidim holu!
Iz mog blagoslova prešla si u kletvu,
I bol odricanja; tvoj vek svagda traje...
Večno seme sprema svoju večnu žetvu,
Ljubav se zariče i kada se kaje.
Tako se obnavljaš večna, nesavladna,
I novorađana u mojoj samoći...
Dok zvučni sutoni padaju i hladna
Svetlost prvih zvezda, ti se tkaš od noći.