Jedna porazna stvar za čovekov karakter, to je dosada.
Dosada zbog starog i svakidašnjeg, možda dublja nego čežnja za novim i boljim. Uvek sam išao na putovanje više zbog toga da ostavim dotadašnju sredinu nego i da bih video i da bih upoznao neku novu.
Dosada, to znači biti samom sebi nedovoljan; to je i osećanje odvojenosti od svakoga i svačega koje postane isključenjem iz života. Sa porastom dosade, čovek se najzad oseti kao i da je ceo život stao protiv njega. Stoga ovo osećanje postane neprijateljem čovekovog mira i akcije.
Nema leka protiv dosade ako se ona jednom u čoveku nastani kao kod svoje kuće. Ona izopači čovekov Duh ubijajući njegovu veselost i Ljubav za život. Najdublje su dosade baš kod onih ljudi koji imaju načina da dosadu izbegnu uživanjem i bljeskom, zaboravljanjem i veseljem. Dosada ne dolazi od prezasićenosti i monotonije, nego je dosada jedna obolelost Duše.